Први пут у свом животу сам размишљао о себи. Колико сам желео да чујем добре вести о мајчином стању, толико сам прижељкивао њен крај. Најежио сам се од својих језивих мисли, гадећи се самом себи. Ипак сам био свестан, док би она била жива, не бих могао да кренем својим путем. Није долазило у обзир да је оставим саму и болесну, јер би тешко опстала без подршке. Морао бих да будем уз њу. Није било компромиса – или бих живео ја или она, или бих увенуо ја поред ње јер не бих отишао, или би она увенула сама кад бих ја отишао. Морао сам да бирам између мајке и свог животног пута. Да ли је праведно да човек пропада, како би био уз особу за коју више нема наде? На први поглед се чини, да сви имају храбре речи када се поставља питање о пожртвованости, али у суштини већина живи искључиво за себе и свој опстанак. Па се тако и здрави склањају од болесних, како се не би заразили и они. Чак и од сиромашних се људи склањају, као да је и сиромаштво прелазно. Ко је могао мени онда да суди због мојих мисли? Остало ми је само да скупим последњу снагу и закорачим у зграду Хитне помоћи. Одлука је била у рукама више силе, на њој је било да одреди чији ће се пут наставити, а чији ће се овде завршити.

Ушавши у зграду, одмах сам угледао шалтер за пријаву. Пришао сам и упитао за моју мајку, објаснио сам ситуацију и да је највероватније тек скоро довезена. Млађа госпођа за шалтером одмах је кренула да претражује, по имену и презимену, покушавајући да пронађе информације о мојој мајци. Убрзо их је пронашла, саопштила ми је пажљиво да је она тренутно у операционој сали, због чега наравно није било могуће да је видим. Додала је да је доктор Јаковљевић надлежан лекар, али да нажалост није имала више информација у том тренутку.

Спустио сам замишљено поглед, захвалио се и отишао назад према вратима. Испред сам сео на клупу, спустио торбу поред себе, прекрстио руке и неко време гледао изгубљено у небо. Дуго сам тако седео, размишљао и чекао да прође време. У једном тренутку одлучио сам да извадим књигу из торбе и прочитам мало, како бих скренуо мисли. Међутим, нису ми мисли биле довољно бистре да бих читао било шта, више сам гледао кроз књигу него што сам гледао у њене странице. У тренутку када сам враћао књигу у торбу, пришао ми је човек у белом мантилу носећи значку са именом – доктор Александар Иванов.

„Је л’ слободно?“ питао је кратко, срдачним гласом.

Једнако кратко сам одговорио:

„Наравно“.

Сео је на клупу поред мене.

„Приметио сам да читаш Библију, што ме је подсетило на моје млађе дане када сам је стално читао“, рекао је замишљено.

На то је уследило моје питање:

„Што је не читате више?“

Застао је на тренутак, погледавши у небо, да бих опет мирним гласом одговорио:

„Док сам читао, размишљао сам много више о животу него што сам га живео. Међутим, када сам почео да живим, схватио сам да је живот сам по себи много већи учитељ од било које књиге на свету“.

Човек не може стећи мудрост ако не изађе међу људе и суочи се са свим изазовима живота. Међутим, што више идемо према остварењу наших животних циљева, то нас јаче одвраћају неке зле мисли, јер се срце плаши патње кроз губитак. Ипак, на сваком степенику који нас води ка остварењу неког вишег циља, нешто ћемо морати да оставимо за собом.

„Хоћете да кажете да ју је узалудно читати?“ упитао сам радознало.

Доктор размисли кратко, како би пажљиво изабрао своје речи.

„Не бих рекао да је узалудно, али ћу ти објаснити на другачији начин. Живот је као један дугачак пут, који води узбрдо, на којем ходамо све док нам га смрт не препречи. На том путу нас може чекати много лепих ствари, али и много ружних. Незгодно је само што нико не зна када ће се смрт појавити испред нас. Зато морамо бити брзи, јер што брже учимо, што храбрије идемо напред, прелазећи преко свега што нам се догоди, то ћемо више лепих искустава имати и на крају кроз мудре одлуке, стићи коначно и до среће. Што даље стигнеш на свом путу, узбрдица ће постати све стрмија па ће и сваки следећи корак постати све тежи. Међутим, многе мудрости су откривене већ пре нас те их не морамо осмишљавати поново. Неко је те кораке већ газио. Оставивши нам њихове записане мисли и речи, они су попут коња који стоје покрај нашег пута, и које можемо узјахати и прећи неку даљину на њима, без да морамо умарати своје ноге.“

Све што ми данас мислимо, неко је мислио већ пре нас. И сигурно су многи пролазили кроз исту бол, као што сам ја тог дана пролазио. Штавише, сигурно су многи пролазили и кроз много већу бол. Схватио сам шта је хтео да ми каже. Прави је дар примити праве речи у правом тренутку, делују као лек за душу. Некако су ме подсетиле на речи свештеника. По његовом презимену сам могао да закључим да није био одавде. Шта ли га је довело овде, питао сам се.

„Схватио сам шта сте хтели да ми кажете, хвала вам на томе. Ипак, желео бих да вас питам нешто. Ваше презиме делује као да није одавде па ме занима одакле сте пореклом?“

Одговорио је љубазно:

„Нема на чему, савет не кошта ништа и можемо га дати свакоме, шта год он урадио са њим. У праву си, нисам одавде пореклом. Рођен сам у Русији. Тамо сам одрастао, школовао се и најзад упознао на факултету једну прелепу младу жену за којом сам кренуо у ово мало место“.

Хтео сам да сазнам више о његовом путу и његовом одласку због љубави па сам га питао:

„Велика је ствар, напустити своје родно место, своју средину, породицу и све познато. Ипак, верујем да сте сада срећни поред ваше супруге. Да ли вас ипак нешто вуче ка вашем дому?“

Погледао ме је тужно и одговорио тихим гласом:

„Био сам јако срећан поред ње, волео сам је више него себе. Нажалост, ње више нема. Провели смо много лепих тренутака, разменили доста нежности и љубави, али је Бог имао другачије планове за нас. Дуго смо живели без деце, јер није могла да затрудни. Пре неких годину дана је најзад затруднела. Трудноћа је била нормална, требало је да добијемо сина. Међутим, на порођају је дошло до компликација. Обоје су прешли на онај свет, према божјој вољи“.

Спустио је главу и заћутао.

Заиста је била тужна прича. Дошао је из далека, навикао на нову културу, научио нови језик и одлучио да живи далеко од својих родитеља, све због љубави, да би на крају остао без ичега. Умало сам заборавио на сопствену тугу. Колико живот може бити суров, колико су заиста чудновати божји путеви. И док је говорио о својој љубави, сетио сам се Данице. Нисам се поздравио са њом. Нисмо се пољубили ни загрлили, него сам заборавио на њу. Чудно је како брзо заборављамо вољене када нас судбина одведе другим путем. Док напуштена особа ни сама не зна зашто, можда пати у неизвесности док је муче мисли и пита се зашто ли је напуштена. О чему ли сада размишља Даница, помислио сам. Да ли је можда чула од неког шта ми се десило са мајком? Сигурно ће сазнати, али док не сазна, шта ли мисли? Можда пати, или ће исто тако брзо и она на мене заборавити.

„Жао ми је због ваше судбине. Примите моје саучешће“, рекао сам најзад, након неколико тренутака тишине.

Подигао је главу и погледао ме, узвративши ми:

„Хвала ти, проћи ће и та бол, као што све у животу пролази. А шта је тебе навело да дођеш овде?“

На то сам му одговорио:

„Мајка ми се онесвестила, довезли су је због хитне интервенције па сада чекам да заврше. Нажалост, нисам био поред ње када се догодила несрећа“.

Ставивши ми руку на раме, доктор Иванов ме је погледао у очи и рекао:

„Не криви себе, јер ниси ти тај што узима и даје. Имаш цео живот пред собом, шта год буде било са твојом мајком, а верујем да ће бити добро, ти мораш наставити усправне главе“.

Одговорио сам опет питањем:

„Како ви идете усправно, после свега што вам се догодило?“

На ово питање је одмах одговорио:

„Морам, јер моје време одласка још није дошло“.

Питао сам га поново радознало:

„Говорите као да имате неки задатак да испуните, или само мислите да ваше време још није дошло?“

Опет је брзо уследио његов одговор:

„Не знам, да ли имам задатак да испуним, превише је кратак мој животни век да бих ја схватио своју улогу на овом свету. Али знам да све има свој разлог, ништа се не дешава случајно. Почевши од биљака, преко животиња па све до човека, свака мрвица у овом универзуму следи само једном закону. Исто тако и наш сусрет није био случајан“.

Постајала је сумња у мени да ли је био у праву. Можда га и нисам добро разумео те сам га питао поново, како бих разјаснио недоумице:

„Зашто онда човек греши? Зашто се дешавају несреће? Зар не би требало све да буде савршено на овом свету? Чему туга и бол по вашем мишљењу?“

Насмешио се кратко и одговорио одлучно:

„Мислиш да овај свет није савршен? Ја ипак мислим да јесте. Само смо превише мали, како бисмо успели да спознамо велики план који стоји иза свега. Можда ми заправо не грешимо, већ испуњавамо неки већи план, јер ако нас је Он створио, како онда можемо да грешимо?“

Имајући осећај да није у потпуности одговорио на моје питање, поновио сам га:

„А шта је са тугом и патњом?“

На ово питање дао је одговор:

„Не знам њену сврху, али знам да је туга покретач многих мисли и многих племенитих дела. Без ње многе мисли никад не би биле замишљене, много тога данас не би постојало, јер када је човек спокојан, када воли и живи пуним плућима, ретко када се сети да размишља о тешким питањима. Незадовољство је покретач, док задовољство често успорава“.

Можда је био у праву. Неко се сломи под тугом па самим тим није ни достојан да крене ка неким већим стазама. Ипак, нека питања и даље су остала, био сам као гладан вук жељан одговора, док је доктор Иванов сијао неком посебном светлошћу и био је изузетан у односу на све људе које сам до тада познавао.

Знатижељно сам му поново поставио питање:

„Зашто мислите да наш сусрет није могао да буде случајност? Што баш нас двоје да се сретнемо, и што баш овде? Зар није то могао да буде било ко други? Шта да је аутобус каснио, онда би сада овде седела можда нека друга особа, зар не?“

Стиснуо је усне и затворио очи на тренутак.

„Али није каснио аутобус“, рекао је тихо након што је опет отворио очи.

Шта би било, да није било? Или шта не би било, да је било? То су била моја питања. Од памтивека људи разлажу таква питања, муче свој ум и своје тело. Но, да ли је неко нешто постигао њима? И доктор се мучио, само је имао други став и друга питања. Да ли је уопште могло да буде онако како није било? Мислим да никада нећемо знати одговоре на сва та питања. Ипак, неки утицај морамо имати на овоме свету. Занимао ме је његов став о томе, па сам га упитао поново:

„Ви мислите да ми не можемо да утичемо на овај свет? Исправите ме ако сам вас погрешно разумео“.

Одмах је уследио његов одговор:

„И те како можемо!“

Превише су ми били нејасни његови одговори. Чинило ми се да је обилазио око онога што је мислио. Поново сам упорно питао кратко и јасно:

„Како?“

На то је уследио његов одговор:

„Нашим мислима! Свака мисао је спој између духа и материје, прошлости, садашњости и свих будућих поколења. И нико не може знати колика је заправо снага лучења наших мисли, јер сваки наш корак покреће бесконачан талас других корака“.

Никада раније нисам размишљао о томе да моје мисли могу утицати на било шта. Сматрао сам увек да су моје мисли моја ствар. Био сам уверен да је моја машта лична ствар, намењена искључиво мени, као извор мотивације или разоноде. Одмах сам му упутио једно ново питање, иако нисам био сигуран да ће имати одговор на њега. Био сам више заинтересован да га изазовем, него што сам очекивао да ће имати одговор.

„Желите да кажете да моје мисли могу променити овај свет?“

Без обзира на мој изазов, одговорио је смирено:

„Не може појединац да промени свет, али његове мисле могу да се претворе у речи, те речи могу да подстакну другог човека и његова дела, а та дела могу да покрену ланац наредних дела. У почетку беше Реч, и та Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Сада је реч код сваког од нас, Бог нам је препустио реч да ми исцртавамо свет око себе. Зато увек пази шта мислиш и шта изговараш. Реч може да створи, али може и да уништи. Чак и најчистија љубав се може прљавим речима претворити у мржњу“.

Својим необичним ставовима ме је одушевио. Мало је био чудан, чак су постојале неке предрасуде јер нисам знао одакле долазе његови ставови, његове речи. Међутим, исто тако сам се питао да ли је уопште битно чији су ставови, одакле потичу? Зар није на крају једино битно да ли су те мисли добронамерне и могу ли ми помоћи? Иако бих радо разговарао још дуго са доктором Ивановим, дошло је време да се поздравимо. Хтео сам да сазнам информације о мајчином здравственом стању па сам му рекао:

„Хвала вам на мудрим речима. Сада ћу кренути ка мајци да видим да ли је интервенција коначно завршена“.

Доктор је одговорио:

„Нема на чему, срећно и надам се да ће све бити у реду“.

Био је то један веома чудан сусрет који ће ми дуго остати у сећању. Кренуо сам поново према пријемном, где су ми рекли да је интервенција управо завршена и да могу да сачекам испред канцеларије доктора Јаковљевића. Одмах сам се упутио тамо. Био сам јако хладан, можда сам био у некаквом шоку или сам се једноставно помирио са ситуацијом коју сам очекивао.

Убрзо сам пронашао канцеларију надлежног лекара, покуцао сам три пута и отворио врата, након чега сам добио одобрење да уђем.

Доктор Јаковљевић ме је погледао некако испод ока кроз наочаре, као да је био тренутно заузет или оптерећен нечим, углавном није деловао баш нешто љубазно. Само је кратко рекао:

„Кажи, момак“.

Доктор Јаковљевић био је јако висок, крупан и снажан човек, мрког погледа. Није ми било пријатно у његовом присуству. Ипак сам остао сабран и озбиљним погледом му се обратио.

„Добар дан, докторе. Ја сам Јован Адамовић, дошао сам због мајке, Анђе Адамовић. Речено ми је у Хитној помоћи да сте ви надлежни лекар. Хтео бих да је видим, или макар да знам да ли је добро.“

Након што је чуо моје излагање, доктор је променио израз лица, некако се смекшао и сажаљиво ме је погледао. Знао сам одмах да ситуација није добра за моју мајку. Дигао је главу са стола и погледао ме право у очи.

„Дакле, управо сам је хитно оперисао због оштећења на мозгу, које је добила од пада. Нажалост, установили смо током операције да је имала и тумор на мозгу у касној фази. Нисмо успели да је спасимо. Дао сам све од себе, нека ми Бог суди ако нисам.“

Следио сам се у тренутку, сузе су саме почеле да теку низ лице, изгубљено сам гледао у доктора, а заправо сам гледао кроз њега. Отишла је од данас до сутра, ни да се поздравимо нисмо могли. Никада се више нећемо испричали, смејати се заједно, туговати и плакати, све је прошло у тренутку.

„Хвала, докторе, одох ја онда.“

То су биле једине речи које сам успео да изрекнем. Хтео сам само да побегнем, да ме нема у том тренутку. Почео сам опет себе да кривим, како сам могао само да помислим на то да би било олакшање за мене када је не би било више. Како је било једноставно замислити њену смрт, а како је заправо било тешко поднети њен одлазак након што се стварно десило. Међутим, доктор Јаковљевић није хтео да ме пусти у том стању да одем.

„Не можеш, Јоване, у таквом стању нигде. Знам да је ово тежак тренутак за тебе.“

Како су лагано излазиле његове речи из уста када није била његова бол у питању већ моја.

„Знам да је ово велики губитак за тебе, али смрт је саставни део живота, сваког од нас чека. Сада треба да будеш јак, због ње.“

Опет сам слушао како треба да будем јак. Хтео сам да будем јак, али како?

„Докторе, ја не могу више.“

Доктор није хтео ни да чије за те речи, већ је одмах наставио да ме убеђује.

„Мајка те је одгајила да би постао човек. Жеља сваког родитеља јесте да једног дана види своје стасало дете, срећно и успешно, јер сваки родитељ живи у свом детету даље. Штета је кад дете умре родитељу, исто је као да је и сам умро, јер му наставка нема. Наставићеш ти са својим животом, како ти приличи.“